- Holandska centralna banka (DNB) preraspodelila je 86 tona zlata iz SAD i Kanade u London i Zejst, zvanično navodeći rastuće geopolitičke rizike i kriznu pripremljenost kao ključne motive.
- Francuska je u potpunosti ispraznila svoje trezore u Federalnim rezervama u Njujorku, prebacivši 129 tona poluga u Pariz, čime se celokupna rezerva od 2.437 tona sada nalazi u domovini.
- U Nemačkoj i Italiji jača unutrašnji pritisak ekonomista i javnosti za hitnu repatrijaciju preostalog zlata iz SAD, pri čemu Nemačka na Menhetnu i dalje drži 1.236 tona.
- Zamrzavanje ruskih deviznih rezervi 2022. godine srušilo je decenijsku pretpostavku o neutralnosti zapadne finansijske infrastrukture, pretvarajući fizičko skladištenje zlata u prvorazredno pitanje državnog suvereniteta.
Tihi tektonski poremećaj u trezorima Menhetna
Decenijama je podzemni trezor Banke federalnih rezervi u Njujorku, ukopan 24 metra ispod nivoa ulice u granit Menhetna, važio za najbezbednije finansijsko sklonište na planeti. Uspostavljeno tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata kroz mehanizme Bretonvudskog sporazuma, poverenje u američko depozitarno starateljstvo bilo je kamen temeljac zapadnog monetarnog poretka. Kada su evropske ekonomije beležile trgovinske suficite prema Sjedinjenim Državama, dolari su konvertovani u zlato koje u većini slučajeva nije ni napuštalo Njujork — jednostavno je premeštano iz jednog kaveza u drugi unutar istog trezora. Smatralo se da je fizička distanca od turbulentnog evropskog tla tokom Hladnog rata garant kontinuiteta i apsolutne bezbednosti.
Danas, međutim, to neprikosnoveno poverenje prolazi kroz temeljnu i tihu reviziju. Objava holandske centralne banke (De Nederlandsche Bank – DNB) od 2. septembra 2026. godine predstavlja istorijski presedan. DNB je saopštila da je u periodu između marta i avgusta iste godine sprovela stratešku operaciju preseljenja približno 86 tona zlata iz skladišta u Sjedinjenim Državama i Kanadi ka Londonu i sopstvenom trezoru u Zejstu. Ono što ovaj potez čini radikalnim preokretom jeste činjenica da je holandska monetarna vlast kao primarni razlog otvoreno i zvanično navela rastuće geopolitičke rizike i potrebu za jačanjem sopstvene spremnosti za ekstremne krize.
Diplomatska težina ovog saopštenja ne može se preceniti. Za razliku od zemalja u razvoju ili država van zapadnog geopolitičkog bloka, Holandija je jedan od najstarijih i najstabilnijih saveznika Vašingtona, članica osnivač NATO alijanse i integralni deo evrozone. Kada institucija takvog profila javno dovede u pitanje bezbednost držanja strateške imovine na tlu SAD, signal finansijskom svetu je nedvosmislen: američko skladištenje više se ne smatra podrazumevano nerizičnim.
Preraspodela, a ne samo repatrijacija: Anatomija holandske operacije
Mehanika operacije koju je sproveo DNB otkriva visoko sofistikovanu strategiju upravljanja rezervama koja prevazilazi prostu repatrijaciju u domaće sefove. Od ukupno 86 tona obuhvaćenih strateškim manevrom, Holandija je prodala oko 59 tona zlata pohranjenog u Njujorku i istovremeno kupila ekvivalentnu količinu u Londonu. Paralelno s tim, više od 27 tona fizički je transportovano iz Severne Amerike u novi, ultra-obezbeđeni domaći kompleks DNB-a u Zejstu, dok je slična količina iz Zejsta preusmerena u London.
Kao rezultat ovog preoblikovanja, geografska mapa holandskih zlatnih rezervi, koje ukupno iznose 612 tona, pretrpela je korenite izmene. Udeo zlata u Londonu skočio je sa ranijih 18,1 odsto na 32,1 odsto, čime je britanska prestonica pretekla domaći trezor u Zejstu, gde se sada nalazi 30,8 odsto rezervi. S druge strane, udeo koji se čuva u Njujorku dramatično je sasečen sa 31,3 odsto na svega 18,5 odsto, dok je udeo u kanadskoj Otavi sveden na identičnih 18,5 odsto.
Guverner DNB-a Olaf Sleijpen naglasio je da banka ne planira neposrednu upotrebu ovog zlata, ali da je strateško rebalansiranje omogućilo postizanje optimalnog balansa između trenutne likvidnosti, utrživosti i zaštite od eksternih geopolitičkih šokova.
Francuska, Nemačka i Italija: Transatlantsko distanciranje pod pritiskom
Holandski potez nije izolovan incident, već deo šireg trenda među vodećim evropskim centralnim bankama koje postepeno smanjuju svoju izloženost američkoj jurisdikciji.
Francuski ‘tehnički’ oproštaj od Menhetna
U periodu između jula 2025. i januara 2026. godine, Banque de France realizovala je operaciju prodaje 129 tona zlatnih poluga koje su se nalazile u trezoru Federalnih rezervi u Njujorku, što je predstavljalo oko pet odsto njenih ukupnih rezervi. Francuska je taj iznos odmah kompenzovala kupovinom poluga koje ispunjavaju moderan London Good Delivery standard, ali sa skladištenjem isključivo u Parizu. Francuski zvaničnici su ovaj potez pravdali tehničkim razlozima — navodeći da su poluge u Njujorku poticale još iz dvadesetih godina 20. veka i nisu odgovarale današnjim standardima težine i finoće neophodnim za trenutno trgovanje.
Ipak, tajming ove operacije koincidirao je sa rastućim transatlantskim trgovinskim tenzijama i ponovnim protekcionističkim pritiscima iz Vašingtona. Bez obzira na zvanični tehnički narativ, krajnji ishod je monumentalan: Francuska je povukla i poslednji gram svog zlata sa tla SAD. Celokupne francuske zlatne rezerve od 2.437 tona sada se nalaze pod direktnom fizičkom kontrolom Pariza.
Nemačka dilema: 1.236 tona pod tuđim ključem
Nemačka Bundesbanka bila je pionir ovog procesa kada je u periodu od 2013. do 2017. godine organizovala logistički poduhvat repatrijacije 674 tone zlata iz Njujorka i Pariza u Frankfurt, osiguravši da se preko polovine njenih ukupnih rezervi (tačno 50,6 odsto) čuva u zemlji. Međutim, približno 1.236 tona, odnosno 36,6 odsto nemačkog zlata, i dalje leži u podrumima njujorškog Fed-a.
Sa zaoštravanjem trgovinskih i carinskih odnosa između Brisela i Vašingtona, u Nemačkoj je ponovo eksplodirala javna debata. Poreska udruženja, parlamentarni odbori i uticajni ekonomisti otvoreno zahtevaju hitno povlačenje preostalog zlata. Bivši šef istraživačkog odeljenja Bundesbanke Emanuel Menh (Emanuel Moench) javno je upozorio da držanje tolikog udela strateških rezervi u Sjedinjenim Državama u aktuelnim geopolitičkim okolnostima predstavlja neprihvatljiv rizik i da Nemačka mora obezbediti punu stratešku autonomiju. Iako rukovodstvo Bundesbanke zvanično odbacuje planove za novi talas repatrijacije, politički pritisak u Berlinu dostiže tačku ključanja.
Italijanski ulog i strah od blokade
Slična situacija vlada i u Rimu. Banca d’Italia, koja poseduje četvrte po veličini rezerve zlata na svetu (oko 2.452 tone), čuva približno 43 odsto svog plemenitog metala u Njujorku. U italijanskim političkim krugovima sve glasnije se postavlja pitanje zašto zemlja sa tolikim javnim dugom prepušta bezbednost svog primarnog monetarnog štita jurisdikciji koja se pokazuje sve spremnijom da koristi finansijski sistem kao sredstvo prinude.
Zašto London ostaje utočište likvidnosti, a ne samo domaći trezori
Analizirajući holandski manevar, nameće se ključno finansijsko pitanje: zašto DNB nije jednostavno preneo svih 86 tona u sopstveni trezor u Zejstu, već je lavovski deo preusmerio u London? Odgovor leži u specifičnoj funkciji monetarnog zlata i potrebi centralnih banaka da balansiraju između apsolutne kontrole i tržišne likvidnosti.
Monetarno zlato koje leži u domaćem trezoru pruža maksimalan suverenitet, ali u slučaju akutne krize platnog bilansa ili potrebe za odbranom domaće valute, to zlato mora biti fizički transportovano, osigurano i sertifikovano pre nego što se proda ili založi za devizne svopove. London, kao sedište Udruženja učesnika na tržištu plemenitih metala (LBMA) i trezora Banke Engleske (Bank of England), predstavlja najlikvidnije i najefikasnije fizičko tržište zlata na svetu.
Zlato smešteno u trezorima Banke Engleske centralnim bankama omogućava:
- Trenutno trgovanje i konverziju u likvidne valute bez potrebe za prekograničnim transportom;
- Učešće u operacijama zlatnih svopova (gold swaps) i pozajmljivanja (gold lending) radi ostvarivanja prinosa;
- Očuvanje geografske diverzifikacije koja sprečava rizik da celokupna rezerva bude izložena regionalnom konfliktu na evropskom kontinentu.
Odluka DNB-a da London pretvori u svoju najveću pojedinačnu skladišnu tačku (32,1 odsto) demonstrira izuzetnu pragmatičnost: smanjen je transatlantski geopolitički rizik vezan za SAD, a istovremeno je obezbeđen trenutan pristup najdubljem globalnom tržištu likvidnosti.
Globalni talas repatrijacije: Od Indije do Srbije
Preispitivanje lokacije zlatnih rezervi nije samo evropska pojava. Centralne banke širom sveta sprovode operacije bez presedana u novijoj monetarnoj istoriji:
Indija: Rezervna banka Indije (RBI) sprovodi jedan od najmasovnijih programa repatrijacije. U protekle tri godine Indija je povukla stotine tona zlata iz Banke Engleske, smanjivši udeo svojih rezervi koje se drže u inostranstvu na svega 22 odsto, dok je preko 77 odsto sada koncentrisano u domaćim trezorima u Mumbaju i Nagpuru.
Srbija: Narodna banka Srbije (NBS) sprovela je još 2021. godine odluku o povlačenju celokupnih količina monetarnog zlata koje su se nalazile u inostranstvu (Banka Engleske, Cirih). U trezorima u Beogradu danas se nalazi 100 odsto srpskih zlatnih rezervi, što je tadašnji guvernerski tim obrazložio potrebom za potpunom sigurnošću i raspoloživošću sredstava u uslovima rastućih globalnih geopolitičkih rizika.
Poljska i Austrija: Narodna banka Poljske (NBP) je još 2019. vratila 100 tona zlata iz Londona, dok je istovremeno nastavila agresivnu kupovinu, naglašavajući da fizičko prisustvo zlata na nacionalnoj teritoriji direktno utiče na kreditni rejting i percepciju suvereniteta. Austrija je kroz višegodišnji plan rebalansirala svoje rezerve tako da tačno polovinu čuva u Beču.
Geopolitički prelom 2022. i urušavanje mita o neutralnosti
Iako su se prvi koraci repatrijacije pojavili nakon globalne finansijske krize 2008. godine, stvarna prekretnica dogodila se u februaru 2022. godine. Odluka zemalja G7 da zamrznu približno 300 milijardi dolara deviznih rezervi Centralne banke Rusije poslala je tektonski udarni talas kroz svetski monetarni sistem.
Taj potez je u jednom danu srušio viševekovnu pravnu doktrinu o suverenom imunitetu državne imovine. Za sve centralne banke sveta — od članica BRIKS-a do formalnih zapadnih saveznika — postalo je očigledno da novac i obveznice na računima u inostranim bankama, kao i zlato u tuđim trezorima, predstavljaju ugovorne obaveze trećih strana koje mogu biti suspendovane ili konfiskovane jednostranom političkom odlukom.
Finansijska infrastruktura Zapada, uključujući sistem SWIFT, klirinške mreže u dolarima i evrima, te depozitarna skladišta, zvanično je pretvorena u instrument geopolitičkog pritiska. Izreka iz sveta kriptovaluta — ‘not your keys, not your crypto’ — dobila je svoj suvereni ekvivalent u centralnobankarskim krugovima: ‘ako nije u tvom trezoru, nije tvoje zlato’.
Tri scenarija za budućnost globalnih zlatnih rezervi
U svojoj dubinskoj analizi za GIS Reports, finansijski ekspert Vahan P. Rot postavlja tri potencijalna scenarija daljeg razvoja ove geostrateške dinamike:
1. Najverovatniji scenario: Kontinuirana postepena diverzifikacija i odlazak iz Njujorka
Udeo zlata u zvaničnim deviznim rezervama nastaviće da raste na globalnom nivou, što pitanje njegove lokacije čini još kritičnijim. Dodatne evropske i azijske centralne banke nastaviće da smanjuju koncentracioni rizik u Njujorku i, u manjoj meri, u Londonu. Ove operacije biće maskirane tehničkim razlozima, poboljšanjem utrživosti i geografskim balansiranjem, kako bi se izbegli otvoreni diplomatski sukobi sa Belom kućom. Zemlje poput Nemačke i Italije kretaće se sporo zbog političke osetljivosti odnosa sa Vašingtonom, ali će pravac kretanja ostati jednosmeran.
2. Manje verovatan scenario: Eksplozivno ubrzanje izazvano sporom oko pristupa imovini
Ukoliko dođe do novog talasa oštrih sankcija, dalje erozije transatlantskih odnosa ili incidenta u kojem neka zapadna jurisdikcija blokira pristup zlatu (poput ranijeg spora između Banke Engleske i vlade u Karakasu oko venecuelanskog zlata), proces će se radikalno ubrzati. U tom slučaju, politička cena neaktivnosti za evropske vlade postaće prevelika, a operacije koje su ranije trajale godinama mogle bi biti sabijene u svega nekoliko meseci.
3. Najmanje verovatan scenario: Potpuni povratak na stari status kvo
Povratak na nekadašnji nivo bezuslovnog poverenja zahtevao bi dugotrajan period geopolitičkog zatišja i čvrstu, pravno obavezujuću garanciju SAD da finansijska infrastruktura nikada više neće biti oružje protiv partnera. U današnjem multipolarnom svetu to deluje praktično nezamislivo. Međutim, Rot uočava jedan mračni paradoks: direktan vojni sukob između Rusije i Evrope bio bi jedini događaj koji bi naterao evropske centralne banke da evakuišu svoje zlato sa kontinenta i ponovo potraže apsolutno sklonište u Sjedinjenim Državama.
Monetarna fragmentacija i nova era ‘tvrde’ imovine
Premještanje stotina tona zlata preko okeana nije puki logistički spektakl — to je jasan barometar tektonske fragmentacije međunarodnog finansijskog poretka. Zlato se vratilo na mesto vrhovnog sidra monetarnog suvereniteta. Dok centralne banke ubrzano smanjuju udeo američkog dolara u svojim portfeljima i eksperimentišu sa alternativnim platnim sistemima, fizička kontrola nad zlatnim rezervama postaje osnovni uslov finansijskog opstanka u kriznim vremenima.
Kada tradicionalno uzdržane institucije poput centralne banke Holandije otvoreno proglase geopolitički rizik razlogom za napuštanje američkih trezora, svet svedoči kraju jedne ere. Era bezuslovne vere u transatlantsku institucionalnu neprikosnovenost je završena; na njeno mesto stupila je era pragmatične, fizički osigurane monetarne samodovoljnosti.
