- Globalni javni dug premašio je 94% svetskog BDP-a u 2025. godini sa projekcijom rasta na 100% do 2029., pri čemu vodeće ekonomije G7 beleže neodržive nivoe zaduženosti.
- Sjedinjene Američke Države u narednih 12 meseci moraju da refinansiraju približno 9 biliona dolara duga po kamatnim stopama od 4% do 5%, što godišnje izdatke za kamate gura preko 1 bilion dolara.
- Prema Domarovoj jednačini dinamike duga, stabilizacija američkog duga zahteva fiskalni zaokret od gotovo 4 procentna poena BDP-a, što je u savremenoj političkoj realnosti gotovo neizvodljivo bez vanredne krize.
- Centralne banke već sprovode matematički odgovor: zvanične kupovine zlata premašuju 1.000 tona godišnje treću godinu zaredom, signalizirajući tihi beg iz državnih obveznica ka imovini bez kreditnog rizika.
Tačka preokreta: Kada politika ustupi mesto čistoj aritmetici
U svakoj dužničkoj spirali postoji trenutak u kojem pitanje održivosti prestaje da bude ideološka ili politička debata i postaje neumoljiva aritmetika. Sjedinjene Američke Države i veći deo razvijenog sveta nepovratno su zakoračili u tu fazu. Za razumevanje razmera krize nisu potrebne ekonomske teorije niti politička opredeljenja — dovoljan je običan kalkulator. Globalna slika javnih finansija otkriva da decenijski rast zaduživanja više ne predstavlja anomaliju nekolicine fiskalnih izuzetaka, već samu arhitekturu savremenog globalnog finansijskog sistema.
Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, globalni javni dug dostigao je krajem 2025. godine nivo od nepunih 94% svetskog BDP-a, uz projekciju da će dostići punih 100% BDP-a do 2029. godine. Unutar grupe G7 situacija je još dramatičnija: javni dug Japana premašuje 260% BDP-a, Italije više od 138%, Francuske preko 110%, dok je u Velikoj Britaniji probio granicu od 100%. U Sjedinjenim Državama bruto federalni dug premašio je astronomskih 40 biliona dolara, što na međunarodno uporedivoj skali MMF-a čini oko 126% BDP-a, sa projekcijom rasta na čak 142% do 2031. godine, što predstavlja najstrmiju dužničku putanju među naprednim ekonomijama.
Tokom protekle dve decenije ovakav teret duga bio je politički neugodan, ali tehnički održiv zahvaljujući eri nultih kamatnih stopa. Kada se suverena država zadužuje po stopi od 0,5%, a nominalna ekonomija raste stopom od 3%, udeo duga u privredi se automatski smanjuje bez potrebe za budžetskim suficitom. Jeftin novac stvorio je opasnu iluziju da generacijski fiskalni ekscesi nemaju cenu. Ciklus agresivnog podizanja kamatnih stopa, započet 2022. godine kao odgovor na inflatorni talas, trajno je srušio tu iluziju i iz korena izmenio aritmetiku suverenih bilansa.
Zid dospeća i eksplozija troškova refinansiranja
Države se ne zadužuju jednokratno; one izdaju hartije od vrednosti različitih ročnosti i u trenutku njihovog dospeća prinuđene su da ih refinansiraju po važećim tržišnim uslovima. Upravo tu leži neposredna opasnost za američki trezor. Sjedinjene Države se u narednih 12 meseci suočavaju sa dospećem duga u iznosu od približno 9 biliona dolara. Veći deo tog duga emitovan je u periodu istorijskog dna, sa kuponskim stopama između 0,5% i 2%. Njegovo refinansiranje po aktuelnim stopama od 4% do 5% ugrađuje visoke kamatne troškove u federalni budžet za čitav period trajanja novih obveznica.
Kancelarija za budžet Kongresa (CBO) procenjuje da će prosečna kamatna stopa na federalni dug u posedu javnosti dostići 3,4% u 2026. godini, sa daljim rastom ka 3,9% do kraja decenije kako stari dug sa niskim prinosima bude sukcesivno dospevao. Posledica ove promene je zapanjujuća: SAD će samo u fiskalnoj 2026. godini potrošiti više od 1 bilion dolara na neto troškove kamata. Taj iznos premašuje celokupni vojni budžet najmoćnije svetske sile. Pre samo jedne decenije godišnji trošak kamata iznosio je četvrtinu današnjeg iznosa. Projekcije CBO-a ukazuju da će se do 2036. godine ova cifra više nego udvostručiti na 2,1 bilion dolara, dok bi do 2056. godine servisiranje duga moglo da apsorbuje čak 6,9% BDP-a — više nego što se izdvaja za socijalno osiguranje i zdravstvenu zaštitu zajedno.
Domarova jednačina i zamka primarnog deficita
Osnovni test održivosti suverenog duga postavio je ekonomista Evsej Domar: dug je održiv jedino ukoliko je efektivna kamatna stopa na državno zaduživanje (r) niža od stope nominalnog privrednog rasta (g). Kada troškovi zaduživanja premaše privredni rast (r > g), racio duga i BDP-a raste automatski. Da bi se u takvim okolnostima nivo duga zadržao na stabilnom nivou, vlada mora ostvariti primarni budžetski suficit — prihodi moraju biti veći od rashoda pre uračunavanja kamata.
U praksi, država sa dugom od 100% BDP-a i razlikom između kamatne stope i rasta od 1 procentnog poena mora ostvarivati primarni suficit od tačno 1% BDP-a samo da bi sprečila dalji rast dužničkog racija. Sjedinjene Države se danas kreću u potpuno suprotnom smeru. Ukupni budžetski deficit u fiskalnoj 2026. godini iznosi približno 5,8% BDP-a, što je znatno iznad pedesetogodišnjeg proseka od 3,8%. Čak i kada se kamate potpuno isključe iz računice, primarni deficit iznosi oko 2,6% BDP-a. Prema Domarovom modelu, američka administracija bi morala da napravi fiskalni zaokret od gotovo 4 procentna poena BDP-a — prelazak sa primarnog deficita od 2,6% na suficit od 1% — samo da bi zaustavila rast duga. Budući da se fiskalna politika kreće u suprotnom smeru, dužnički racio raste matematičkom automatikom.
Četiri izlaza iz dužničke zamke: Nijedan nije bezbolan
Ekonomska istorija i teorija prepoznaju samo četiri mehanizma pomoću kojih država može preokrenuti neodrživu dužničku trajektoriju: ubrzani privredni rast, fiskalno prilagođavanje, formalni bankrot ili erozija realne vrednosti duga putem inflacije i finansijske represije. Svaki od ovih izbora nosi ogromne ekonomske i socijalne posledice.
1. Privredni rast koji zaostaje za dugom
Ubrzavanje privrednog rasta predstavlja politički najprivlačnije rešenje. Održiv nominalni rast iznad efektivne kamatne stope olakšava nošenje duga i prirodno smanjuje udeo duga u BDP-u bez radikalnih budžetskih rezova. Međutim, strukturni problem leži u činjenici da je trend potencijalnog rasta u razvijenim ekonomijama skroman. MMF projektuje usporavanje realnog rasta američke privrede ka svega 1,8% u narednim godinama, što je nedovoljno da neutrališe teret kumulativnih kamata.
2. Fiskalna konsolidacija i politička paraliza
Povećanje poreza i drastično rezanje državne potrošnje matematički je najčistiji, ali politički najteži put. Takav zahvat neminovno pogađa biračko telo — poreske obveznike, penzioni sistem, zdravstveno osiguranje i izdatke za odbranu. Demokratski izabrane vlasti retko pokazuju spremnost da preventivno sprovode bolne mere štednje. Značajna fiskalna konsolidacija po pravilu postaje politički izvodljiva tek u trenutku eskalacije otvorene krize, poput pobune na tržištu obveznica ili iznenadnog pada likvidnosti.
3. Otpis i restrukturiranje duga: Tabu rezervnih valuta
Za suverene emitente svetskih rezervnih valuta, eksplicitni bankrot ili jednostrano restrukturiranje duga predstavlja nezamisliv scenario. Takav potez bi izazvao momentalni slom globalnih kreditnih tržišta, kolaps bankarskog sektora i urušavanje međunarodnog monetarnog poretka. Iako tehnički moguć, ovaj scenario ne predstavlja osnovni radni okvir kreatora ekonomske politike.
4. Inflacija i finansijska represija: Istorijski put najmanjeg otpora
Četvrti izlaz sastoji se u svesnom obaranju realne vrednosti duga dopuštanjem da inflacija i nominalni rast nadmaše efektivne kamatne stope, uz paralelnu primenu regulatornih mera koje veštački drže troškove finansiranja na niskom nivou. Ovo ne podrazumeva nužno hiperinflaciju, već kontrolisanu finansijsku represiju u kojoj regulativa primorava domaće finansijske institucije da drže državne obveznice sa negativnim realnim prinosima. Istorija nedvosmisleno potvrđuje da vlade, kada se fiskalna štednja pokaže politički neizvodljivom, pribegavaju kombinaciji monetarne akomodacije i devalvacije kupovne moći.
Poruka iz bilansa: Zašto centralne banke beže ka zlatu
Monetarne vlasti retko izražavaju zabrinutost kroz javne istupe; njihovi stvarni stavovi i procene rizika zapisani su u njihovim bilansima. Bilansi svetskih centralnih banaka već deceniju i po šalju identičnu, nedvosmislenu poruku. Neto kupovine zlata u zvaničnom sektoru premašile su 1.000 tona godišnje u 2022, 2023. i 2024. godini, što je više nego dvostruko iznad godišnjeg proseka zabeleženog između 2010. i 2021. godine.
Ovakvi potezi ne predstavljaju kratkoročnu špekulaciju na cenu plemenitih metala. Reč je o institucijama koje raspolažu najdetaljnijim uvidom u fiskalne bilanse i koje sprovode strateško preusmeravanje rezervi. Kada je na forumu radne grupe za zlato i plemenite metale OMFIF-a upravnik deviznih rezervi jedne centralne banke upitan zašto ubrzano akumulira zlato, odgovor je glasio: diversifikacija. Suština je, međutim, u tome od čega se beži — reč je o svesnom smanjenju izloženosti prema državnim hartijama od vrednosti čija je fiskalna matematika postala neodrživa. Centralne banke ne paniče, one rešavaju matematički problem nabavkom imovine koja nema drugu stranu bilansa, ne nosi kreditni rizik emitenta i ne može biti obezvređena štampanjem novca.
Ista logika koja vodi upravnike deviznih rezervi važi i za individualne investitore i štediše. Razlika je samo u obimu kapitala, dok je matematički obrazac identičan. Ukoliko je najizgledniji rasplet dužničke krize kombinacija povišene inflacije, finansijske represije i postepene erozije kupovne moći papirnog novca, realna vrednost depozita i tradicionalnih instrumenata sa fiksnim prihodom nalazi se na prvoj liniji udara. U eri prezaduženih država, posedovanje imovine koja ne predstavlja tuđu obavezu prestaje da bude alternativa i postaje ključni stub očuvanja kapitala.
