- Azijske države predvođene Indonezijom, Laosom i Kinom uvode izvozne carine, grade domaće rafinerije i kupuju domaće zlato za devizne rezerve.
- Indonezija od 2026. godine uvodi izvozne takse do 15% na neobrađeno zlato, podstičući domaću preradu i zadržavanje likvidnosti.
- Laos je preko nacionalne banke Lao Bullion Bank pokrenuo strategiju rafinisanja sopstvenih resursa, procenjenih na 500 do 1.000 tona.
- Strukturno povlačenje fizičkog zlata sa globalnih berzi direktno pojačava pritisak na likvidnost u Londonu i Švajcarskoj, dok cene testiraju istorijske maksimume.
Novi monetarni merkantilizam na azijskom kontinentu
Vekovima je globalni lanac snabdevanja plemenitim metalima funkcionisao po kolonijalnom obrascu: zemlje u razvoju iskopavale su rudu i sirove legure, dok su profitabilna prerada, trgovina i skladištenje bili rezervisani za finansijske centre Zapada. Taj model ubrzano nestaje. Širom Azije, vlade i centralne banke povlače koordinisane poteze s ciljem da svaka unca iskopanog zlata ostane unutar nacionalnih granica.
Podstaknute eksplozivnim rastom cene zlata, koja se ustalila na nivoima iznad 4.000 dolara po unci nakon skokova do rekordnih 5.500 dolara, vlasti u Džakarti, Vjentijanu i Pekingu primenjuju politike resursnog nacionalizma. Umesto prepuštanja dobiti inostranim posrednicima i rafinerijama u Švajcarskoj ili Singapuru, prioritet je postao jasan: izgradnja domaće industrije dorade, punjenje sopstvenih trezora i zaštita od valutne nestabilnosti.
Indonežanski fiskalni zid: Izvozne carine do 15 odsto
Indonezija, koja na godišnjem nivou iskopava više od 100 tona zlata i poseduje četvrte po veličini neiskorišćene rezerve na svetu — dominantno koncentrisane u gigantskom rudniku Grasberg — postavlja najradikalniji regulatorni okvir u regionu. Ministarstvo finansija uvelo je stepenasti carinski model za izvoz zlata sa stopama između 7,5% i 15%.
Cilj ove fiskalne poluge jeste primoravanje rudarskih kompanija na domaću preradu. Sirovi dorés (neobrađene poluge pune nečistoća) suočavaju se sa maksimalnom stopom od 15%, dok se na kovane, investicione poluge visoke finoće primenjuju znatno niže stope. Dodatno, formula oporezivanja vezana je za berzanske nivoe: kad god je cena iznad praga od 3.200 dolara po unci, primenjuje se puna stopa kako bi država apsorbovala ekstraprofit rudarskih korporacija.
Domaća nestašica poluga ubrzava intervenciju
Džakarta ne reaguje samo na potrebu punjenja budžeta. Zbog globalne potražnje, indonežanski izvoz zlata dostigao je 1,64 milijarde dolara za samo devet meseci, što je znatno premašilo ukupnu vrednost izvoza iz cele prethodne godine od 1,1 milijardu dolara. Rezultat masovnog odliva bio je paradoksalan: domaći investitori i građani suočili su se sa fizičkom nestašicom investicionog zlata na lokalnom tržištu, što je primoralo vladu da stvori regulatornu barijeru i zadrži plemeniti metal u zemlji.
Laos gradi sopstveni trezor: Uloga Lao Bullion Bank
Sličan zaokret dešava se u Laosu, zemlji koja raspolaže procenjenim rezervama zlata između 500 i 1.000 tona, dok je godišnja proizvodnja dostigla oko 12 tona prema podacima Svetskog saveta za zlato (WGC). Decenijama je Laos izvozio rudu u sirovom stanju uz minimalnu naplatu dodate vrednosti.
Prekretnica je nastupila osnivanjem institucije Lao Bullion Bank, koja služi kao centralni stub prerade i monetizacije plemenitih metala. Strategija predviđa prekid slanja neobrađene sirovine u inostranstvo i postepenu konverziju celokupnog domaćeg iskopa u standardizovane zlatne rezerve centralne banke. Na taj način, Vjentijan nastoji da stabilizuje nacionalnu valutu kip i stvori amortizer protiv spoljnog duga bez oslanjanja na zapadne devizne kredite.
Peking diktira tempo: Zabrane izvoza i 22 meseca neprekidnih kupovina
Dok manji proizvođači uvode carine, Kina — najveći svetski proizvođač zlata — već decenijama primenjuje rigoroznu politiku zatvorenih vrata. Izvoz zlata iz Kine praktično je zabranjen pod strogim režimom Narodne banke Kine (PBOC), dok se sav domaći iskop od preko 370 tona godišnje u potpunosti apsorbuje unutar zemlje.
Kineska centralna banka je u avgustu zaokružila niz od 22 uzastopna meseca neto kupovina zlata na otvorenom tržištu. Kada se na zabranu izvoza doda intenzivna zvanična akumulacija, stvara se ogroman vakuum za međunarodne tokove. Trendu se priključuju i afrički proizvođači poput Gane i Madagaskara, koji uvode obavezne programe otkupa zlata od strane centralnih banaka u lokalnoj valuti.
Strukturni šok za zapadna čvorišta i London Bullion Market
Posledice ove politike prevazilaze granice Jugoistočne Azije. Tradicionalni trgovački koridor — gde se sirovo zlato šalje u Rafinerije u Tićinu ili Londonu, a zatim redistribuira globalnim investitorima — gubi na značaju. Tržišna likvidnost na promptnim berzama postaje sve tanja.
Ovakvo ponašanje proizvođača poklapa se sa širim procesom dedolarizacije. Zamrzavanje stotina milijardi dolara deviznih rezervi pod jurisdikcijama G7 pokazalo je zemljama u razvoju ranjivost papirnog novca. Zlato unutar domaćeg sefa postalo je jedina istinska imovina bez rizika druge ugovorne strane. Sa manjom količinom fizičkog metala koji stiže u međunarodni opticaj, svaka nova kriza likvidnosti imaće znatno veći multiplikativni efekat na premije i berzanske cene.
