Zlato čeka institucije: Zašto veliki novac još uvek stoji po strani i kada će srebro krenuti uzlazno

Institucije stoje po strani dok zlato piše istoriju

Zlato je u poslednjih nekoliko godina nadmašilo gotovo sve ostale klase imovine, a ipak veliki institucionalni kapital – penzioni fondovi, zadužbine, banke – ostaje uglavnom po strani. Ryan McIntyre, viši upravljački partner kompanije Sprott Inc., smatra da upravo ta odsustvo institucija predstavlja sledeći, još neiskorišćeni talas potražnje koji može da gurne cenu plemenitog metala znatno više.

‘Generalno govoreći, taj talas još uvek nije stigao’, rekao je McIntyre u intervjuu za Kitco News. Prema njegovim rečima, rast je do sada prolazio kroz jasne faze: centralne banke su povele kupovinu pre nekoliko godina, sredinom 2024. godine priključili su se individualni investitori i deo institucija putem ETF fondova, a zatim su signali o smanjenju kamatnih stopa sa skupa u Džekson Holu dodatno podigli cenu – sve do izbijanja sukoba sa Iranom.

Šta zaista stoji iza oklijevanja velikog novca

Prinos na obveznice kao kratkoročna smetnja

McIntyre ne vidi nikakvu suštinsku promenu u dugoročnim pokretačima cene zlata. Jedina stvar koja se promenila, kaže on, jeste oportunitetni trošak – pre svega u poređenju sa prinosima na američke državne obveznice. Od početka sukoba, prinosi su porasli za 30 do 40 baznih poena, što znači da su vlasnici desetogodišnjih obveznica izgubili između 3% i 4% vrednosti u relativno kratkom periodu. To je, za instrument koji se smatra izuzetno stabilnim, značajan udarac.

Ipak, McIntyre naglašava da ova dinamika ne menja temeljni razlog zašto zlato treba da bude deo portfelja. ‘Dugoročni izgledi za naš finansijski sistem se ne poboljšavaju, već pogoršavaju’, rekao je. ‘Vlada će u svim scenarijima koje možemo da zamislimo verovatno morati da štampa više novca. A to će, posledično, biti dobro za zlato i loše za obveznice.’

Izgubljena ekspertiza i udobnost poznatog

Zašto institucije nisu kupovale zlato ni tokom višegodišnjeg bičjeg tržišta? McIntyre nudi dva objašnjenja. Prvo je strukturalno: većina institucija nema internu ekspertizu za robne sirovine, a zlato smatra posebnom klasom imovine koja zahteva još specijalizovanije znanje. Krajem 2015. godine, kada je došlo do velikog pada u sektoru sirovina, mnoge institucije su u potpunosti likvidirale svoja ulaganja u tu oblast i otpustile ljude koji su se time bavili. Institucionalno znanje je jednostavno nestalo.

Drugo objašnjenje je psihološko i karijeristički motivisano. ‘Iz ugla karijere, često je lakše ne uraditi ništa nego nešto preduzeti’, rekao je McIntyre. Institucije su, dodaje on, odlagale odluku sve dok su akcije – klasa imovine s kojom imaju najveću familijarnost – davale odlične rezultate. ‘Nastaviće da oklevaju do samog kraja, osim ako ne osete da su primorane da nešto urade. Odlagaće to što duže mogu – ili dok S&P 500, kao najbolji primer, ne prestane da funkcioniše i ne krene u suprotnom smeru.’

Bitkoin je ukrao pažnju, ali ne i logiku

McIntyre je ilustrovao ovu paradoksalnu situaciju konkretnim primerom. Prošlog leta, Sprott je imao sastanak s jednom velikom evropskom porodičnom kancelarijom. Na pitanje o izloženosti zlatu i sirovinama, odgovor je bio: apsolutno nula. Ista ta institucija – stara porodica čiji bi primarni cilj trebalo da bude zaštita bogatstva – upravo je uložila između 200 i 300 miliona dolara u bitkoin, i to u trenutku koji se, gledano unazad, pokazao kao loš tajming.

‘Nisam mogao da se otmem ideji da su to uradili, a nisu mogli da zamisle da poseduju zlato ili sirovine. Nisu ni razmatrali tu opciju – i citiram: jer se investicioni direktor ne voli sirovine i zlato’, rekao je McIntyre. Paradoks je, prema njemu, u tome što je institucija očigledno posvetila interne resurse analizi bitkoina, ali nije bila voljna da isti napor uloži u zlato.

Srebro: fundamentalno snažno, kratkoročno pod pritiskom

Situacija sa srebrom je, prema McIntyre-u, još složenija. Deficit ponude srebra očekuje se i ove godine – šestu godinu zaredom, što znači da potražnja i dalje premašuje ponudu. To je snažan fundamentalni argument. Međutim, srebro ima jednu specifičnost koja ga čini osetljivijim na ekonomsku neizvesnost od zlata: značajan deo njegove potražnje dolazi iz industrije.

Kada ekonomski izgledi postanu magloviti – kao što je slučaj u periodima geopolitičkih sukoba – industrijska potražnja za srebrom može da oslabi. Uz to, rast prinosa na obveznice deluje negativno i na investicionu potražnju za srebrom, baš kao i za zlatom. McIntyre zaključuje da u kratkom roku ova dva negativna faktora – potencijalno slabija industrijska potražnja i viši prinosi – nadmašuju monetarnu i diversifikacionu ulogu srebra.

Što se tiče toga kada bi srebro moglo ponovo da privuče pažnju investitora, McIntyre je jasan: zlato mora prvo da povede. ‘Očekujem da zlato i ovog puta bude to koje će ga izvući naviše’, rekao je.

Kada institucije krenu, efekat može biti snažan

Sve niti McIntyre-ove analize vode ka jednom zaključku: institucionalni kapital koji još uvek čeka sa strane predstavlja potencijalno najmoćniji pokretač cene zlata u narednom periodu. Centralne banke su otvorile put, individualni investitori su se priključili, ali pravi institucionalni talas – penzioni fondovi, zadužbine, suvereni fondovi bogatstva – još uvek nije stigao.

Kada S&P 500 prestane da pruža lak prinos, kada oportunitetni trošak obveznica ponovo padne i kada interna ekspertiza za alternativne klase imovine bude iznova izgrađena, institucije će biti primorane da donesu odluku koju su godinama odlagale. Prema McIntyre-u, nije pitanje hoće li se to desiti – već kada. I kada se desi, zlato će verovatno biti na znatno višim nivoima nego danas.