Zašto zlato zapravo nije svrgnulo američke obveznice sa trona svetskih rezervi
- Tržišna vrednost globalnih rezervi zlata dostigla je 5,1 bilion dolara krajem 2025. godine, prividno pretekavši 3,9 biliona dolara stranih zvaničnih plasmana u američke državne obveznice.
- Nova analiza Federalnih rezervi otkriva da je ovo presecanje krivih primarno posledica cenovnog rasta podstaknutog privatnom tražnjom, a ne naglog zaokreta u kupovinama centralnih banaka.
- Metodološka asimetrija iskrivljuje sliku: u ukupno zlato uračunato je i 22 odsto svetskih zaliha koje drže same SAD, dok zvanični podaci o obveznicama po definiciji isključuju američke domaće institucije.
- Kada se izuzme uski krug zemalja sa nasleđenim zalihama iz doba Breton Vudsa, američki trezorski zapisi i dalje nadmašuju monetarno zlato za više od 1 bilion dolara.
Monetarna iluzija i presecanje krivih u globalnim trezorima
Naslovi vodećih svetskih finansijskih medija i zvanični izveštaji institucija poput Evropske centralne banke krajem 2025. godine proglasili su istorijsku prekretnicu: ukupna vrednost svetskih rezervi u zlatu premašila je agregatni iznos američkih državnih obveznica u posedu stranih centralnih banaka. Ta činjenica pokrenula je lavinu narativa o nezaustavljivoj dedolarizaciji, urušavanju hegemonije američkog duga i povratku plemenitih metala na poziciju neprikosnovenog sidra međunarodnog monetarnog poretka.
Međutim, dubinska analiza koju je objavio ekonomista Federalnih rezervi Kolin Vajs (Colin Weiss) u okviru serije FEDS Notes razotkriva duboke metodološke i ekonomske zablude koje stoje iza ove teze. Iako je nominalna vrednost monetarnog zlata zabeležila impresivan rast, poređenje agregatnih svetskih rezervi zlata sa stranim zvaničnim portfeljima trezorskih zapisa sadrži krupne asimetrije koje kreiraju pogrešnu sliku o stvarnim preferencijama monetarnih vlasti.
Cenovni efekat privatnog kapitala naspram akumulacije centralnih banaka
Glavni pokretač rasta dolarske vrednosti svetskih rezervi zlata od 2024. godine nije bila dramatična eksplozija novih kupovina od strane centralnih banaka, već eksplozivan skok tržišne cene zlata izazvan ponašanjem privatnih investitora. Dok su zvanični kupci održavali stabilan, mada povišen tempo neto kupovina uspostavljen nakon geopolitičkih preokreta 2022. godine, privatni sektor je u drugom delu 2024. i tokom 2025. pokrenuo masivne prilive u ETF fondove pokrivene fizičkim zlatom i maloprodajne poluge.
Do kraja 2025. godine svetske rezerve zlata nominalno su vredele 5,1 bilion dolara, dok su rezerve zlata van Sjedinjenih Američkih Država dostigle 4,0 biliona dolara, naspram 3,9 biliona dolara stranih zvaničnih plasmana u američki državni dug. Suština je u tome što je rast vrednosti monetarnog zlata bio pasivan rezultat cenovnog vrednovanja (valuation effect), a ne masovnog napuštanja obveznica u korist fizičkih poluga.
Struktura poseda: Asimetrija američkog trezora
Druga ključna distorzija leži u samoj definiciji upoređivanih podataka. Statistička serija za strano zvanično vlasništvo nad američkim obveznicama po definiciji isključuje Federalne rezerve i vladu SAD. S druge strane, globalna statistika rezervi zlata uključuje i rezerve Sjedinjenih Država, koje sa preko 8.133 tone predstavljaju najvećeg pojedinačnog vlasnika sa udelom od oko 22 odsto ukupnih svetskih monetarnih rezervi zlata.
Uključivanje američkog zlata u poređenje sa stranim posedovanjem američkog duga stvara sistemsku disproporciju, jer SAD ne mogu držati sopstveni dug kao međunarodne devizne rezerve. Kada se američki udeo eliminiše iz jednačine, preimućstvo zlata krajem 2025. svelo se na marginalnu razliku, da bi se već do juna 2026. godine obveznice ponovo vratile na prvo mesto u dolarskom iznosu.
Nasleđe Breton Vudsa i geografska koncentracija
Pored Sjedinjenih Država, lavovski deo svetskog monetarnog zlata koncentrisan je u rukama nekolicine zapadnoevropskih zemalja — Nemačke, Italije i Francuske. Ove države svoje masivne rezerve ne duguju savremenoj dedolarizaciji, već nasleđenim pozicijama iz ere Breton Vudsa, i praktično nisu značajnije uvećavale fizičke količine zlata još od sedamdesetih godina prošlog veka.
Kada se posmatraju sve ostale svetske centralne banke van vodećih pet vlasnika zlata, slika je radikalno drugačija: strane zvanične institucije i dalje drže približno 1 bilion dolara više u američkim trezorskim zapisima nego u zlatu. Tržišta u razvoju jesu diverzifikovala portfelje, ali je obim američkog duga ostao dominantan instrument likvidnosti.
Pragmatizam rezervnih menadžera u multipolarnom svetu
Iako podaci Federalnih rezervi uspešno demontiraju tezu o potpunom prevratu na tržištu rezervne imovine, strukturni trend akumulacije zlata ostaje neosporan. Centralne banke širom sveta, naročito u Aziji i Istočnoj Evropi, nastavljaju da kupuju zlato kao strateško osiguranje od geopolitičkih sankcija, zamrzavanja imovine i inflatornih pritisaka.
Ipak, fundamentalna prednost američkih državnih obveznica leži u njihovom prinosu i neuporedivoj likvidnosti na tržištu od više desetina biliona dolara, što nijedna druga klasa imovine, uključujući i zlato, trenutno ne može u potpunosti da zameni u svakodnevnom upravljanju deviznim kursevima i platnim bilansima. Zlato pruža stabilnost i nezavisnost od emitenta, ali američki trezorski zapisi ostaju nezamenjivi operativni stub globalnog finansijskog sistema.
