Zlato se vraća kući: Zašto centralne banke beže iz sefova njujorškog Feda
- Prema podacima Svetskog saveta za zlato (WGC), čak 59% centralnih banaka danas preferira čuvanje rezervi u sopstvenoj zemlji, u poređenju sa 41% pre samo dve godine.
- Presedan sa zamrzavanjem ruskih deviznih rezervi 2022. godine i agresivne carinske politike SAD trajno su promenili percepciju političkog rizika i neutralnosti zapadnih depozitara.
- Vodeće svetske ekonomije ubrzano premeštaju poluge: Francuska i Holandija povlače rezerve iz Njujorka, dok Indija danas čuva čak 77% svog zlata na domaćem tlu.
- Eksplozivna institucionalna potražnja gurnula je cenu zlata preko istorijske granice od 5.000 dolara po unci, uz rast od 140% u trogodišnjem periodu.
Erozija poverenja u njujorški trezor na Menhetnu
Decenijama je podzemni trezor Banke federalnih rezervi u Njujorku (Federal Reserve Bank of New York), uklesan duboko u stenu Menhetna, važio za neprikosnoveno utočište svetskih monetarnih rezervi. Suverene države su bez oklevanja poveravale svoje poluge američkoj centralnoj banci, verujući u pravnu nepovredivost i stabilnost dolarskog poretka. Međutim, taj višedecenijski konsenzus se dramatično urušava. U atmosferi sve oštrijih geopolitičkih previranja, protekcionističke retorike i carinskih ratova pod vlašću Donalda Trampa, svetske prestonice masovno preispituju bezbednost svog zlata na američkom tlu.
Podaci Svetskog saveta za zlato (World Gold Council) jasno dokumentuju ovu tektonsku promenu: danas 59% centralnih banaka preferira skladištenje zlata unutar sopstvenih granica, dok je taj procenat pre samo dve godine iznosio 41%. Ono što je nekada smatrano logističkom pogodnošću za brzo trgovanje na globalnim tržištima, danas se u očima guvernera pretvara u neprihvatljiv pravni i geopolitički rizik. Poverenje u apsolutnu regulatornu i političku neutralnost Sjedinjenih Američkih Država pretrpelo je udarac od koga se monetarni sistem verovatno neće oporaviti.
Geopolitička tektonika: Od sankcija do praznih sefova
Prekretnica koja je podstakla masovnu repatrijaciju dogodila se u februaru 2022. godine, nakon eskalacije sukoba u Ukrajini. Odluka zemalja G7 da zamrznu oko 300 milijardi dolara deviznih rezervi ruske centralne banke poslala je jasan signal celom svetu: sredstva deponovana u inostranstvu mogu postati talac spoljne politike zemlje domaćina. Za takozvane nesvrstane zemlje i ekonomije u usponu, držanje imovine u zapadnim jurisdikcijama preko noći je postalo izvor strateške ranjivosti.
Indijski manevar i buđenje globalnog Juga
Indijska centralna banka (RBI) sprovela je jednu od najobimnijih operacija repatrijacije u modernoj finansijskoj istoriji. Od 2022. godine, Nju Delhi je povukao stotine tona zlata iz inostranih depozitara, tako da danas čak 77% svojih ukupnih rezervi čuva u trezorima u Mumbaju i Nagpuru. Karsten Menke, vodeći istraživač švajcarske privatne bankarske grupacije Julius Baer, ističe da je rat u Ukrajini postao „glavni faktor koji je promenio ulogu zlata kao geostrateške imovine“. Po njegovoj oceni, preokret ovog trenda povratka rezervi nije verovatan, čak i u slučaju postizanja mirovnog sporazuma.
Operacija „Prazni džepovi“: Kako je Francuska završila posao veka
Ovaj pokret nije ograničen samo na zemlje globalnog Juga. Francuska je nedavno stavila tačku na proces koji ima korene još u šezdesetim godinama prošlog veka, pod vođstvom Šarla de Gola. De Gol je tada, predviđajući devalvaciju dolara, pokrenuo operaciju pod šifrovanim imenom „Vide Gousset“ („Prazni džepovi“), koja je kroz 44 strogo poverljive pomorske rute i 129 letova vratila preko 3.000 tona zlata u Pariz. Završni čin ove istorijske repatrijacije odigrao se u periodu između januara 2025. i 2026. godine, kada je Banka Francuske prodala svojih preostalih 129 tona zlata na čuvanju u Njujorku (oko 5% ukupnih rezervi) i u Parizu kupila nove poluge najvišeg standarda, ostvarivši prihod od oko 15 milijardi dolara.
Sličan primer pruža i Holandija, koja je premestila 86 tona od svojih 313 tona iz SAD i Kanade u London. Holandska centralna banka prodala je 59 tona u Njujorku da bi kupila poluge u Britaniji, dok je više od 27 tona fizički transportovano u trezore Banke Engleske. Guverner holandske centralne banke, Olaf Slajpen, otvoreno je priznao motivaciju: „Očekujemo da nikada nećemo morati da upotrebimo ovo zlato, ali moramo da ojačamo našu otpornost i pripremljenost u uslovima rastućih geopolitičkih nemira.“
Unutrašnji evropski lomovi: Između nezavisnosti i političkog pritiska
Ipak, repatrijacija zlata nije podjednako jednostavan proces za sve evropske nacije, a unutar vodećih ekonomija kontinenta otvaraju se žestoke političke debate o vlasništvu i bezbednosti zlatnih poluga.
Nemačka dilema: 3.350 tona na papiru, trećina u Americi
Nemačka poseduje druge po veličini zlatne rezerve na svetu, odmah iza SAD, sa impresivnih 3.350 tona vrednih oko 475 milijardi dolara. Međutim, distribucija tih rezervi izaziva sve veće kontroverze: nešto više od polovine nalazi se u Frankfurtu, ali se čak 37% i dalje nalazi u Njujorku, dok je oko 13% smešteno u Londonu. Politički pritisak raste; opozicione partije i vodeći ekonomisti, među kojima su Emanuel Menh, nekadašnji šef istraživanja u Bundesbanki, i Mihael Jeger iz Evropskog udruženja poreskih obveznika, traže hitan povratak celokupnog zlata u zemlju. Iako Bundesbanka tvrdi da inostrani depoziti omogućavaju hitnu likvidnost u međunarodnim krizama, strah od američke političke nepredvidivosti podriva takva opravdanja.
Španska istorijska trauma i italijanski suverenizam
Nasuprot Nemačkoj, Španija se suočava sa suprotnim problemom. Uprkos tome što je peta po veličini ekonomija u EU, Madrid poseduje svega 281 tonu zlata (vrednosti oko 40 milijardi dolara), što ga stavlja tek na 20. mesto u svetu. Nakon što su rezerve ispražnjene tokom Građanskog rata (1936–1939), socijalistička vlada Hosea Luisa Zapatera je između 2004. i 2007. godine napravila strateški promašaj prodajom više od polovine preostalog zlata uz obrazloženje da plemeniti metal „više nije profitabilan“.
U Italiji, koja sa 2.452 tone (oko 350 milijardi dolara) zauzima treće mesto na globalnoj rang-listi, fokus nije na repatrijaciji, već na suverenitetu. Vlada Đorđe Meloni zastupa stav da rezerve pripadaju državi i italijanskom narodu, a ne isključivo Banci Italije. Ovakav pristup izazvao je oštre reakcije Evropske unije, jer pravila evrozone striktno nalažu autonomiju centralnih banaka kako političke garniture ne bi mogle da zloupotrebe zlatne rezerve za krpljenje budžetskih deficita.
Kraj iluzije o „neutralnom čuvaru“ i povratak opipljivoj moći
Kada je Ričard Nikson u avgustu 1971. godine jednostrano ukinuo konvertibilnost dolara u zlato, mnogi ekonomisti su tvrdili da je plemeniti metal pretvoren u „varvarski relikt“. Danas vidimo da je stvarnost potpuno drugačija. Masovna akumulacija od strane centralnih banaka — koje su samo u drugom kvartalu kupile rekordnih 289 tona, pet puta više nego u prvom tromesečju — dovela je do skoka cene zlata od 140% u protekle tri godine, pri čemu je unca probila istorijsku granicu od 5.000 dolara.
Povlačenje zlata sa Menhetna označava dublju monetarnu transformaciju: centralne banke više ne žele da poveravaju svoj suverenitet stranim jurisdikcijama u trenucima kada se finansijski sistem koristi kao oružje. Zlato je jedina rezervna imovina bez kreditnog rizika i bez rizika druge ugovorne strane. Trezori u Njujorku postepeno postaju prazniji, a globalni poredak svedoči povratku najstarijem pravilu ekonomske istorije — pravo bogatstvo postoji samo tamo gde možete lično da zaključate vrata sefa.
