Francuzi drže 4.000 tona zlata: Skriveno blago koje spava u ladicama

Studija koja je prošla ispod radara

Sredinom maja ove godine objavljena je jedna od najobimnijih studija o privatnom vlasništvu nad zlatom u Francuskoj, a javnost je gotovo nije primetila. Istraživanje koje je sprovela kompanija EY (bivši Ernst & Young) za račun Profesionalnog komiteta za ekonomski razvoj u sektoru časovničarstva, nakita i pribora za trpezu, kao i za Francusku uniju nakita, zlatarstva, dragog kamenja i bisera (UFBJOP), anketiralo je 2.000 ispitanika reprezentativnih za francusku populaciju. Rezultati su objavljeni pod okriljem strukovnog tela Francéclat i odmah su privukli pažnju stručnjaka — ali ne i šire javnosti.

Centralni nalaz studije je zapanjujuć: privatni zlatni fond Francuza procenjuje se na tačno 4.026 tona, što je gotovo duplo više od zvaničnih rezervi Banke Francuske koje iznose 2.437 tona. Reč je o cifri koja prevazilazi rezerve gotovo svih centralnih banaka na svetu i koja Francusku svrstava u neformalne zlatne velesile — samo što to zlato nije u trezorima države, već u fiokama, naslednim kutijama i sefovima privatnih domaćinstava.

Anatomija jednog skrivenog trezora

Nakit nasuprot investicionog zlata

Od ukupnih 4.026 tona, istraživanje pravi jasnu podelu na dve kategorije. Nakit — venčano prstenje, ogrlice, minđuše i slično — čini 81% svih zlatnih predmeta u vlasništvu, ali po masi iznosi svega 1.634 tone. S druge strane, investiciono zlato — novčići, poluge i takozvano ‘papirno zlato’ — zastupljeno je sa samo 19% predmeta, ali po masi dostiže 2.392 tone, što je čak 60% ukupnog privatnog zlatnog fonda.

Ovaj podatak otkriva jednu važnu strukturnu osobenost: Francuzi koji ulažu u zlato, ulažu ozbiljno i u velikim količinama. Prosečan vlasnik investicionog zlata drži znatno veće količine od prosečnog vlasnika nakita, što ukazuje na svesnu strategiju čuvanja bogatstva, a ne puku sentimentalnu naviku.

Koncentracija vlasništva i fenomen ‘spavajućeg’ zlata

Vlasništvo nad zlatom je u Francuskoj široko rasprostranjeno — dve trećine populacije (66%) poseduje bar jedan zlatni predmet. Međutim, ta rasprostranjenost je varljiva: svega 12% vlasnika drži više od 100 grama zlata, uglavnom u obliku novčića ili poluga. Ostatak su sitni posednici, najčešće naslednici porodičnog nakita.

Još upečatljiviji je podatak o neaktivnosti: 69% ukupnih zaliha smatra se ‘spavajućim’, odnosno čuva se dugoročno bez nošenja, korišćenja ili prodaje. Kod nakita taj procenat raste na čak 76%. Jedan od razloga koji studija navodi je i porast kriminala — krađe zlatnih ogrlica postale su učestale u gradovima, što vlasnike odvraća od nošenja nakita.

Napoloni prelaze s kolena na koleno

Posebno mesto u ovoj priči zauzimaju istorijski zlatni novčići. Luj d’or (53%) i Napoleoni (47%) u ogromnoj većini slučajeva prelaze s generacije na generaciju kao porodično nasleđe. Ovi novčići retko dospevaju na tržište — prodaja ili poklanjanje zlata ostaje izuzetno retka pojava. Samo 22% vlasnika izjavljuje da je ikada prodalo ili poklonilo zlato, a od njih 41% kaže da se to desilo pre više od pet godina.

Tri prepreke koje blokiraju tržište

Sentimentalna vezanost

Najčešća prepreka prodaji je emocionalna vezanost, koju navodi 48% ispitanika. Zlato nasleđeno od roditelja ili baka i deka nosi simboličku težinu koja prodaju čini psihološki teškom — to nije samo transakcija, već i raskid sa porodičnom istorijom.

Nepoverenje u cene i kanale otkupa

Četrdeset posto ispitanika navodi strah da neće dobiti fer cenu. Nepoznavanje tržišnih mehanizama i nepoverenje prema otkupljivačima zlata stvaraju pasivnost koja se godinama akumulira. Bez jasnog referentnog okvira, potencijalni prodavci radije biraju status quo.

Porez koji odbija

Treća prepreka je poreska složenost, koju pominje 27% ispitanika. Porez na kapitalnu dobit od prodaje zlata u Francuskoj iznosi 36,2%, što je visoka stopa. Postoji godišnji odbitak od 5% počev od treće godine vlasništva, koji vodi do potpunog oslobađanja od poreza nakon 22 godine — ali ta pravila su složena i slabo poznata. Alternativni paušalni porez od 11,5%, koji se primenjuje kada se ne može dokazati datum nabavke (što je čest slučaj sa naslednim Napoleonima), dodatno komplikuje situaciju.

Šta bi probudilo ovo tržište?

Studija postavlja dijagnozu, ali ne nudi terapiju. Ipak, iz njenih nalaza mogu se izvući konkretni predlozi za revitalizaciju tržišta zlata u Francuskoj.

Prvo i najvažnije — poreska reforma. Snižavanje stope poreza na kapitalnu dobit i skraćivanje perioda za puno oslobađanje (koji je pre Olandovog predsedništva bio 12, a ne 22 godine) moglo bi značajno povećati promet. Paušalni porez od 11,5% za slučajeve bez dokumentacije o nabavci posebno pogađa nasledna dobra i trebalo bi ga revidirati.

Drugo, finansijska pismenost igra ključnu ulogu. Malo Francuza zna, na primer, da kupovina zlatnog nakita podleže PDV-u od 20%, dok je kupovina investicionog zlata od tog poreza oslobođena. Bolje informisanje štediša vodilo bi racionalnijim odlukama.

Treće, predlog koji se povremeno pojavljuje u stručnim krugovima jeste obnova tržišta zlata na Pariskoj berzi. Dnevna kotacija zlata u evrima, praćena u medijima, dala bi građanima konkretan referentni okvir umesto apstraktne cene u dolarima po troj unci.

Dormantno bogatstvo čeka svoju šansu

Francuska je, paradoksalno, jedna od najvećih zlatnih sila sveta — ali to zlato ne cirkuliše, ne radi i ne doprinosi ekonomiji. 4.026 tona privatnog zlata predstavlja ogroman potencijal koji leži zarobljen između sentimentalne vezanosti, poreske složenosti i nedostatka tržišne infrastrukture. Dok se ti strukturni problemi ne reše, mit o ‘bakinim Napoleonima’ ostaće stvarnost, a ne samo folklor — i to skupo plaćena stvarnost, i za vlasnike i za ekonomiju u celini.