Šef najveće švajcarske rafinerije zlata: ‘U nepredvidivom svetu, zlato je i dalje sigurno utočište’

Zlato na istorijskim vrhovima, a čovek koji stoji iza najveće švajcarske topionice tek preuzima kormilo

U fabrici u Balernoj, u kantonu Ticino, gde peći gore bez prestanka i automatizovane linije rade u tišini industrijskog savršenstva, Simone Knobloch priprema se da 1. juna 2026. preuzme poziciju izvršnog direktora kompanije Valcambi — rafinerije koja je sinonim za švajcarsku dominaciju u globalnoj trgovini zlatom. U svom prvom zvaničnom intervjuu za medije, Knobloch govori o rekordnim cenama zlata, geopolitičkim pritiscima, spornom uvozu iz UAE i razlozima zbog kojih Švajcarska, uprkos rastućoj konkurenciji, zadržava status nezaobilaznog čvorišta za plemenite metale.

Valcambi nije samo još jedna fabrika. Njeni polugovi zadovoljavaju LBMA Good Delivery standarde — globalni referentni okvir za kvalitet zlata — kao i COMEX specifikacije njujorškog robnog tržišta. To je kompanija duboko utkana u međunarodni finansijski sistem, čiji su klijenti nacionalne banke, bullion banke i trgovci metalima širom sveta.

Rekordne cene i logika sigurnog utočišta

Zašto zlato ponovo vlada

Zlato je u januaru 2026. dostiglo istorijski maksimum od 5.597 dolara, odnosno 4.274 švajcarska franka po unci. Knobloch objašnjava taj rast jednostavno: sve ono što se nekada smatralo predvidivim i stabilnim — geopolitički poredak, monetarna politika, globalni trgovinski tokovi — dramatično se promenilo u poslednjih nekoliko godina. ‘Zlato je i dalje sigurno utočište za investitore’, kaže on, dodajući da metal ponovo zauzima strateško mesto ne kao valuta, već kao opšteprihvaćena vrednosna rezerva.

Posebno je upadljiv trend masovnih kupovina zlata od strane centralnih banaka, koji se intenzivirao od 2022. godine. Knobloch vidi dva pokretača: težnju ka alternativama američkom dolaru i rastuću svest zemalja proizvođača zlata da više ne smeju biti lišene sopstvenih prirodnih resursa. Sve više zemalja zadržava deo domaće proizvodnje u nacionalnim rezervama, što doprinosi stabilizaciji lokalnih valuta.

Na pitanje da li je reč i o reakciji na ‘naoružavanje’ finansijskog sistema — odnosno upotrebu sankcija kao geopolitičkog oruđa — Knobloch odgovara jednoznačno: ‘Definitivno.’ Zlato, za razliku od ostalih roba, ne troši se, ne nestaje i ne rđa. Fizička masa tog metala u rezervama centralnih banaka čini ga inherentno stabilnijim od sirovina podložnih naglim oscilacijama ponude i potražnje.

Carine koje nisu stupile na snagu, ali su uzdrmale sistem

Kada je Trampova administracija privremeno razmatrala uvođenje uvoznih carina na zlatne poluge, globalna industrija je reagovala burno. Knobloch objašnjava zašto: zamislite američku banku koja čuva zlatne rezerve u trezorima u Njujorku, Londonu i Cirihu. Uvozne carine bi značile da ta banka ne može da premešta sopstvenu imovinu između sopstvenih trezora bez plaćanja dažbina. ‘Uvozne carine na investiciono zlato nisu upravljive u globalnom sistemu’, kaže Knobloch. Administracija je na kraju odustala od te mere.

Švajcarska prednost: više od čiste tehnologije

Kada tehničko znanje više nije ekskluzivitet

Knobloch ne izbegava neugodnu istinu: tehnologija za proizvodnju zlata čistoće 999,9 više nije ekskluzivitet Švajcarske ili nekolicine elitnih rafinerija. Ona je danas široko dostupna. Ipak, on tvrdi da Švajcarska zadržava konkurentsku prednost iz sasvim drugih razloga.

Bezbednost je na prvom mestu — prerađivači štede na troškovima osiguranja koji bi bili znatno viši u rizičnijim regionima. Zatim dolazi finansijska infrastruktura: u Švajcarskoj možete dobiti kreditne linije i finansiranje zlata tokom samog procesa prerade, što nije moguće svuda. Zemlja je, kako Knobloch kaže, ‘ostrvo unutar Evropske unije’ — sa svim prednostima blizine, ali bez regulatornih ograničenja EU.

Posebno mesto zauzima sistem zakletih procenitelja (sworn assayers) koji sertifikuju kvalitet zlata. Taj sloj nadzora ne postoji nigde drugde na svetu. ‘Niko u Švajcarskoj ne želi da pogreši u pogledu čistoće zlata’, kaže Knobloch. ‘To nije samo reputacioni problem — rafinerija gubi akreditaciju.’

UAE, Sudan i granice odgovornog nabavljanja

420 tona iz UAE: šta se zaista dogodilo

Jedna od najosetljivijih tema u intervjuu jeste dramatičan skok uvoza zlata iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Dok je Švajcarska u prethodnim godinama uvozila prosečno 150 tona godišnje iz te zemlje, u 2025. taj broj je porastao na 420 tona. Knobloch otkriva jedan od ključnih razloga: panika američkih investitora zbog mogućih carina naterala ih je da traže COMEX poluge dostupne unutar SAD, a deo tog zlata morao je proći kroz UAE i biti pretvoren u poluge koje zadovoljavaju njujorške standarde.

Knobloch potvrđuje da je Valcambi odgovoran za gotovo celokupan taj uvoz. No, odmah dodaje ključnu distinkciju: kompanija kupuje isključivo od dva proverena dobavljača od više od 50 prisutnih u UAE — rafinerija SAM Precious Metals i Al-Etihad Gold. Za svaku isporuku traži se izjava o usklađenosti, deklaracija o poreklu materijala, serijski broj svakog poluga, pisana potvrda o poštovanju međunarodnih standarda i sankcija, te eksplicitna izjava da zlato ne potiče iz Afrike, Rusije, Venecuele i sličnih rizičnih izvora.

Sudan, Egipat i granice verifikacije

Novinari su Knoblocha suočili sa činjenicom da je SAM Precious Metals otvorio poslovnicu u Egiptu — ključnoj tranzitnoj ruti za zlato iz ratom razorenog Sudana. Knobloch tvrdi da, na osnovu i pisanih deklaracija i terenskih poseta, nijedno zlato iz Sudana niti iz Egipta ne stiže do Valcambija. ‘Nikada nismo pronašli ni jednu potencijalnu tačku koja bi nam dala razlog za sumnju’, kaže on.

Njegova filozofija odgovornog nabavljanja počiva na angažmanu, a ne na povlačenju. ‘UAE je važno čvorište i to se neće promeniti. Rešenje nije ignorisanje UAE — rešenje je stroga dubinska analiza odabranih, odobrenih brendova.’ Upravo to razilaženje u pristupu dovelo je do raskida sa Švajcarskim udruženjem za plemenite metale, čiji su neki članovi zagovarali potpuno izbegavanje UAE izvora, dok su istovremeno sami imali pravna lica registrovana u toj zemlji.

Raskid sa udruženjima: Chopard, MKS Pamp i lanac vrednosti iz Kolumbije

Knobloch otkriva i pozadinu odlaska iz Švajcarskog udruženja za bolje zlato (SBGA). Valcambi je godinama gradio lanac vrednosti sa artizanskim rudarima — panjevima (barequeros) duž kolumbijskih reka, koji su mogli da proizvedu svega jednu uncu mesečno. Posao je bio skup i zahtevan, ali kompanija je uložila ogromne resurse u identifikaciju, terenske posete i uspostavljanje transparentnog lanca. Krajnji kupac bio je ženevski luksuzni brend Chopard.

Kada je Chopard jednostavno obavestio Valcambi da više ne želi to zlato, kompanija je prekinula saradnju sa lokalnim partnerom u Medeljinu. Ubrzo potom, Knobloch je otkrio da je isti lanac vrednosti nastavljen kroz SBGA — ali ovog puta preko rafinerije MKS Pamp. Koincidencija koja nije promakla: i Chopard i MKS Pamp sede u upravnom odboru SBGA.

Rafinerija je fabrika, ne crna berza

Na pitanje šta javnost fundamentalno pogrešno razume o industriji zlata, Knobloch daje odgovor koji zvuči kao opravdanje, ali nosi i suštinsku tačnost: ‘Ne razumeju da smo mi industrija, fabrika. Sve što vidite je industrijski proces. Nije reč o ilegalnom, prljavom, neevidentiranom materijalu.’

Još važnija je njegova napomena o ulozi rafinerija u lancu odgovornosti. Rafinerije nisu kupci — one su pružaoci usluga. Sve što Valcambi prima isporučuju banke i trgovci metalima. ‘Svi gledaju u rafinerije, ali niko ne pita ko šalje zlato iz UAE’, kaže Knobloch. Na direktno pitanje ko su ti pošiljaoci, odgovara da neće da imenuje, ali da LBMA zna sve detalje — i da su svi akreditovani učesnici na međunarodnim tržištima.

Zlato kao ogledalo sveta koji gubi ravnotežu

Knoblochov dolazak na čelo Valcambija pada u trenutak kada zlato nije samo roba — ono je barometar globalnog nepoverenja. Rekordne cene, masovne kupovine centralnih banaka, panika oko carina, sporovi oko porekla metala iz konfliktnih zona: sve to zajedno crta sliku sistema koji traži sidro u svetu bez pouzdanih sidra.

Švajcarska, sa svojom kombinacijom bezbednosti, finansijske infrastrukture i jedinstvenog sistema nadzora, još uvek nudi to sidro. Ali, kako i sam Knobloch priznaje, prednosti koje danas izgledaju neprikosnoveno ne moraju ostati takve zauvek. Tehnologija se širi, konkurenti rastu, a geopolitika menja pravila igre brže nego što ih industrija može pratiti. U tom kontekstu, Valcambi ulazi u novu eru sa čovekom koji veruje da je odgovor na sve te izazove isti: rigorozna dubinska analiza, selektivni partneri i industrijska disciplina koja ne ostavlja prostora za greške.