Zlato se vraća u rezerve dok poverenje u američki dug slabi

Promena rezervne strategije

Zlato ponovo dobija centralno mesto u raspravi o međunarodnim rezervama, ali ne kao zamena za novac u svakodnevnom prometu. U fokusu je njegova uloga sredstva za očuvanje vrednosti i poravnanje između država u trenutku kada raste sumnja u dugoročnu održivost velikih državnih dugova, pre svega američkog.

Ekonomista Majkl Hadson ocenjuje da je posleratni monetarni sistem počivao na američkom dolaru zato što je bio vezan za zlato. Kada je 1971. ukinuta konvertibilnost dolara, međunarodni sistem se u većoj meri oslonio na američke državne obveznice kao rezervnu aktivu. Prema njegovoj interpretaciji, današnje vraćanje zlatu odražava slabljenje poverenja u sposobnost velikih dužnika da dugove servisiraju bez inflacije, devalvacije ili novih zaduživanja.

Ključna promena nije povratak klasičnom zlatnom standardu, već potraga za rezervom koja nije obaveza nijedne države. Za razliku od obveznice, fizičko zlato ne predstavlja potraživanje prema vladi, centralnoj banci ili poslovnoj banci.

Centralne banke ubrzavaju kupovine

Kina povećava tempo akumulacije

Ketlin Tajson navodi da su centralne banke tokom prvih godina ovog veka uglavnom prodavale zlato, dok je finansijska kriza 2008. označila preokret. Programi kvantitativnog popuštanja u SAD, evrozoni i Velikoj Britaniji podstakli su monetarne vlasti da preispitaju strukturu rezervi i povećaju izloženost zlatu.

Prema podacima koje je iznela, Kina je kupila osam tona zlata u martu 2026, devet tona u aprilu i više od 14 tona u maju. Taj niz sugeriše ubrzavanje kupovina, iako same mesečne promene ne daju potpunu sliku ukupne kineske strategije rezervi.

Tajson povezuje rast tražnje i sa dugoročnim rastom prihoda i štednje u Aziji. Njena teza je da zemlje sa rastućim zaradama, visokom stopom štednje i tradicionalnom sklonošću ka plemenitim metalima stvaraju stabilnu bazu privatne i institucionalne tražnje za zlatom.

Od dolarskih rezervi ka lokalnim valutama

Sagovornici ukazuju da se deo zemalja, naročito unutar šireg kruga država koje razvijaju trgovinu u nacionalnim valutama, postepeno udaljava od oslanjanja na američki dolar. Tajson posebno ističe rast tržišta obveznica u renminbiju, poznatih kao panda obveznice, kao alternativu dolarskom finansiranju za zemlje čiji su trgovinski prihodi snažno vezani za Kinu.

Niži troškovi zaduživanja i usklađenost valute duga sa valutom trgovinskih prihoda mogu smanjiti valutni rizik dužnika. Ipak, prelazak na renminbi ne ukida rizik već ga premešta u drugi monetarni i politički okvir.

Hong Kong izaziva London

Tržište zasnovano na fizičkoj isporuci

Jedan od najkonkretnijih pomaka u infrastrukturi trgovine zlatom jeste otvaranje nove platforme u Hong Kongu. Prema Tajson, sistem je postavljen tako da kliring kuća i trezor funkcionišu pod okriljem vlasti Hong Konga, dok banke iznajmljuju kapacitete za čuvanje metala.

Trezor na aerodromu projektovan je za kapacitet do 2.000 tona zlata. Za razliku od velikog dela trgovanja u Londonu i na američkom tržištu fjučersa, gde značajan promet čine ugovori koji se ne završavaju fizičkom isporukom, nova platforma je predstavljena kao tržište sa stopostotnim pokrićem u uskladištenom zlatu.

Važan signal konkurencije Londonu jeste odluka da se koristi poluga od 400 trojskih unci, standard karakterističan za londonsko tržište. Mogućnost plaćanja u dolarima, evrima, hongkonškim dolarima i renminbijima dodatno širi potencijalnu bazu korisnika.

Fizičko zlato naspram papirnih ugovora

Razlika između fizičkog metala i finansijskih ugovora vezanih za zlato postaje važnija kada investitori i centralne banke žele neposrednu kontrolu nad rezervama. Tajson tvrdi da kineske banke ograničavaju pristup malih ulagača trgovanju zlatnim fjučersima i time ih usmeravaju ka fizički pokrivenoj štednji u zlatu.

Hadson i Tajson smatraju da netransparentnost tržišta zamena zlata i bilateralnih aranžmana između institucija povećava značaj direktnog vlasništva i domaćeg čuvanja rezervi. Njihove tvrdnje o pojedinim istorijskim transferima i aranžmanima nisu u razgovoru potkrepljene nezavisnom dokumentacijom, ali ukazuju na širi problem: države žele veću kontrolu nad metalom koji se nalazi van njihovih granica.

Zlato kao mera nepoverenja

Rast značaja zlata ne znači da je globalni finansijski sistem spreman za povratak na strogi zlatni standard. Hadson naglašava da količina raspoloživog metala nije dovoljna da podrži savremeni obim domaćeg kreditiranja i novčanog prometa. Njegova funkcija, prema toj logici, ostaje pre svega međunarodna: rezerva bez kreditnog rizika i mogući instrument poravnanja kada poverenje u tuđi javni dug oslabi.

Istovremeno, zlato nije automatski garant stabilnosti. Tajson upozorava da koncentrisane zlatne rezerve mogu postati geopolitički motiv ili meta pritiska. Ishod će zato zavisiti ne samo od cene metala i kupovina centralnih banaka, već i od pravila čuvanja, transparentnosti tržišta i odnosa između velikih sila.

U tom smislu, uspon zlata predstavlja širi signal promene: monetarne vlasti i investitori traže zaštitu od sistema u kojem se poverenje u državne obveznice više ne podrazumeva.