Indija sedi na 32.000 tona zlata — Modi hoće da ga vrati u igru

Zemlja koja gomila, ali ne koristi

Indija ima jedinstven odnos prema zlatu. Ono nije samo nakit — ono je miraz, nasleđe, osiguranje i investicija u jednom. Generacije indijskih porodica akumuliraju zlato kroz venčanja, poklone i dugoročnu štednju, a potom ga zaključavaju u ormane, sefove i hramske trezore. Rezultat je zapanjujući: prema procenama industrije, indijska domaćinstva i hramovi zajedno drže između 30.000 i 32.000 tona zlata, a neki analitičari pominju i cifru od 35.000 tona. Ukupna vrednost tih zaliha procenjuje se na oko 3,8 biliona dolara.

Taj metal, međutim, u velikoj meri miruje. Ne cirkuliše, ne stvara vrednost, ne pomaže ekonomiji. I upravo to je problem koji je premijer Narendra Modi stavio na dnevni red prošlog meseca, javno pozivajući građane da recikliraju neaktivno zlato umesto da zemlja troši devize na uvoz novog.

Šta stoji iza Modijevog apela

Uvozni račun koji pritiska valutu

Da bi se razumeo Modijev apel, dovoljno je pogledati jednu cifru: 72,4 milijarde dolara. Toliko je Indija potrošila na uvoz zlata u fiskalnoj godini 2025/26. Svaka unca uvezenog zlata zahteva devize, što direktno opterećuje trgovinski bilans i deficit tekućeg računa — dva ključna makroekonomska indikatora koja utiču na stabilnost rupije i celokupne privrede.

Santosh Meena, šef istraživanja u kompaniji Swastika Investmart, objašnjava da organizovana reciklaža zlata može smanjiti zavisnost od uvoza, olakšati pritisak na devizne rezerve, suziti deficit tekućeg računa i podržati vladinu politiku samodostatnosti. Logika je jednostavna: svaki gram recikliranog zlata potencijalno je jedan gram manje koji treba uvesti.

Šema monetizacije i domaći lanac snabdevanja

Vladina strategija nije nova, ali dobija na intenzitetu. Kroz Gold Monetisation Scheme i Modijev javni apel da se odlože neesencijalne kupovine zlata, cilj je mobilisati ovo ‘uspavano bogatstvo’. Kaveri More, analitičar roba u kompaniji Choice Broking, ističe da vlada želi da transformiše indijsku zavisnost od uvoza stvaranjem domaćeg lanca snabdevanja zasnovanog na postojećim kućnim rezervama — što bi istovremeno smanjilo deficit tekućeg računa i olakšalo devizni pritisak.

Kako funkcioniše reciklaža zlata

Od starog nakita do čistog metala

Reciklaža zlata podrazumeva prikupljanje starog nakita, oštećenih ukrasa, kovanica, poluga, industrijskog otpada, pa čak i zlata izvučenog iz elektronskih komponenti — i njihovo pretvaranje u čisto zlato kroz proces rafinacije. Metal se najpre testira na čistoću, zatim topi i rafinira do standarda koji često dostiže 99,9% čistoće, nakon čega ponovo ulazi u lanac snabdevanja kao sirovina za novi nakit, kovanice ili zlatne poluge.

Keyur Šah, izvršni direktor kompanije Muthoot Exim, opisuje ovaj proces kao konverziju starog zlata u čisto zlato od 24 karata kroz rafinaciju i njegov ponovni ulazak u lanac snabdevanja. Pored ekonomskih, postoje i ekološke prednosti: rudarenje novog zlata energetski je veoma zahtevno i ostavlja značajan ekološki trag, dok reciklaža smanjuje potrebu za novim rudarenjem.

Mali pomak, veliki efekat

Najupečatljiviji deo priče o reciklaži zlata leži u tome koliko malo treba da se promeni da bi efekat bio značajan. Prema Šahovim procenama, reciklaža svega 1% zaliha zlata u domaćinstvima i hramovima godišnje mogla bi smanjiti uvoz zlata za 25 do 30 procenata. Meena nudi sličnu procenu — on smatra da bi organizovana reciklaža 1% kućnih zaliha potencijalno mogla da smanji godišnji uvoz za 25 do 33%, dok bi šira podrška politike mogla da smanji potrebe za uvozom za 20 do 30% ili više tokom vremena.

Takvo smanjenje imalo bi posledice daleko izvan tržišta nakita. Niži uvoz poboljšava spoljnu ravnotežu, jača makroekonomsku stabilnost i stvara više aktivnosti u domaćoj rafinaciji i proizvodnji nakita.

Zašto toliko zlata i dalje miruje

Odgovor je delimično kulturološki, delimično finansijski. Zlato u Indiji funkcioniše kao čuvar vrednosti, zaštita od inflacije i finansijska mreža sigurnosti u kriznim vremenima. Mnoge porodice čuvaju nakit koji je zastareo, oštećen ili se retko nosi — ali njegova vrednost ostaje netaknuta. Upravo tu reciklaža ulazi u sliku: umesto kupovine novog zlata, potrošači mogu da zamene starije komade za gotovinu, nove dizajne nakita ili rafinisane zlatne proizvode.

Šah napominje da Indijci odavno prodaju ili menjaju zlato kako bi finansirali važne životne prekretnice — venčanja, kupovinu nekretnina ili školovanje. Ono što se menja jeste pritisak da se ovaj proces učini organizovanijim i transparentnijim. Prema Meeninim rečima, rekordno visoke cene zlata, transparentni programi zamene koje nude zlatari i rastuća svest potrošača podstiču sve više ljudi da razmotre reciklažu. Mnogi zlatari sada nude programe zamene sa niskim ili nultim odbitkom, što proces čini atraktivnijim.

Potencijal koji čeka na aktivaciju

Indija poseduje jedan od najvećih privatnih rezervoara zlata na svetu — i upravo to ga čini strateškim resursom koji do sada nije bio u igri. Ako vlada uspe da mobilizuje čak i marginalni deo tih zaliha kroz kombinaciju podsticaja, edukacije i organizovanih programa otkupa, efekti bi bili višestruki: manji uvozni račun, manje deviznog pritiska, jači domaći sektor prerade i — na kraju — stabilnija makroekonomska pozicija. Ključno pitanje nije da li Indija ima dovoljno zlata, već da li može da ubedi svoje građane da ga puste u opticaj.