Zlato kao valuta siromašnih: Priča iz venezuelskog El Dorada

Dok u svetu zlato sve više funkcioniše kao rezervna imovina centralnih banaka i zaštita od inflacije, u El Doradu — rudarskom regionu na jugu Venecuele — ono je svakodnevna valuta siromašnih. Tamo se osnovne životne namirnice i usluge kupuju zlatnim prahom i komadićima, a američki dolar je često bezvredan jer nema sitan novac za kusur.

U lokalnim prodavnicama, kafa, cigarete ili čak gorivo ne plaćaju se bolivarima ni dolarima, već sa 0.2 ili 0.5 grama zlata. Umesto digitalnih novčanika, koristi se mala precizna vagica, a vrednosti se procenjuju na licu mesta.

Ekstremna inflacija stvorila paralelnu ekonomiju

Godine hiperinflacije uništile su kupovnu moć lokalne valute, a dolarizacija je ostala ograničena zbog logistike i nedostatka gotovine. U tom vakuumu, zlato je postalo jedina stabilna merna jedinica. Delom zbog tradicije rudarenja, a delom jer je fizički prisutno i deljivo.

Lokalni rudari, često radeći u improvizovanim uslovima i van kontrole države, zamenjuju svoj rad za sićušne količine zlata, koje potom direktno troše u svakodnevnom životu.

Odličan primer funkcionalnosti zlata u ekstremnim uslovima

Iako se ovde ne radi o investicionom zlatu u klasičnom smislu, ova priča iz El Dorada pokazuje jednu fundamentalnu istinu: zlato ne zavisi od poverenja u vlade ili banke. Kada sve drugo zakaže, ono ostaje sredstvo razmene i skladište vrednosti.

U svetu gde raste geopolitička neizvesnost i javni dugovi obaraju rekorde, primeri poput ovog — iako ekstremni — pokazuju zašto zlato opstaje kroz vekove.

Zlato kao univerzalna vrednost

Bilo da se koristi za pokriće rezervi centralnih banaka ili za kupovinu hleba u venezuelskom rudarskom selu, zlato zadržava vrednost i funkciju. I zato, iako se često naziva „pasivnom imovinom“, u kriznim okolnostima ono postaje najaktivniji oblik novca.