Zlatni standard na sudu: Gde Džudi Šelton greši, a gde pogađa metu

Između zdravog novca i opasnih zabluda

Džudi Šelton, ekonomistkinja bliska konzervativnim krugovima i nekadašnja kandidatkinja za mesto u Odboru guvernera Federalnih rezervi, ponovo je u žiži javnosti. Njena knjiga Good as Gold: How to Unleash the Power of Sound Money nudi pristupačan, ali mestimično duboko problematičan pogled na monetarnu politiku. Profesor ekonomije Džefri Rodžers Hamel sa Državnog univerziteta San Hoze podvrgao je ovo delo temeljnoj analizi – i rezultati su mešoviti.

Šelton je u julu 2025. godine, u onlajn intervjuu sa Stivom Benonom, optužila predsednika Feda Džeroma Pauela da se ‘postavlja kao nekakav car’ – samo zato što je Pauell u aprilu nagovestio da bi predložene carine mogle dovesti do rasta cena i usporavanja privrednog rasta. Nešto kasnije, u septembru iste godine, za Fox Business nazvala je debatu o nezavisnosti Federalnih rezervi ‘sapunicom’. Ovakvi istupi privukli su pažnju, ali i postavili pitanje: koliko su njeni ekonomski stavovi zaista utemeljeni?

Šta knjiga pogađa – i šta promašuje

Snaga argumenta za zlatni standard

Najjači deo knjige jeste Šeltonin poziv na povratak zlatnom standardu. Autorka ubedljivo pokazuje da je predratni zlatni standard obezbeđivao daleko stabilnije cene na dugi rok i više stope privrednog rasta nego kasniji režimi fiducijarnog novca. Oslanjajući se na Fridriha Hajeka, tvrdi da centralne banke nužno predstavljaju oblik centralnog planiranja, suočen sa problemom znanja koji vodi u ‘planirani haos’ – i kao primer navodi poslovanje sovjetske Gosbanke pod Gorbačovom.

Šelton takođe upozorava da nesigurnost koju stvaraju centralne banke doprinosi pojavi finansijalizacije – preusmeravanju resursa iz produktivnih delatnosti u finansijski sektor. Čak uvodi i pojam ‘Laferove krive finansijalizacije’, po kojoj rast finansijskog sektora iznad određene tačke počinje da smanjuje ukupni privredni output. Međutim, kada tvrdi da je porast finansijskog sektora sa 10 na 22 odsto BDP-a između 1950. i 2020. godine delimično posledica ‘nesigurnosti monetarne politike’, zanemaruje niz drugih faktora – od ekonomskih regulativa do smanjenja transakcionih troškova koje finansijski sektor sam po sebi donosi.

Gde analiza pada u vodu: kamatne stope i Fed

Ozbiljniji problemi javljaju se kada Šelton kritikuje savremenu politiku Feda. Ona deli rasprostranjenu, ali pogrešnu predstavu da Fed ima čvrstu kontrolu nad gotovo svim tržišnim kamatnim stopama. Hamel, pozivajući se na ekonomiste kao što su Džordž Selgin, Norbert Mišel i čak bivši predsednik Feda Ben Bernanki, naglašava da je uticaj Feda na realne kamatne stope privremen i ograničen – Fed uglavnom prati tržište, a ne obrnuto.

Ilustrativan je primer perioda niskih kamatnih stopa nakon finansijske krize 2008. Šelton tvrdi da je ta navodna ‘finansijska represija’ koju je nametnuo Fed ‘koštala američke štediše oko 470 milijardi dolara izgubljenih prihoda od kamata’, pozivajući se na izveštaj kompanije Swiss Re iz 2015. Međutim, većina monetarnih ekonomista danas smatra da su te persistentno niske stope bile pre svega posledica tržišnih sila, a ne politike Feda.

Posebno je uočljiva nedoslednost: knjiga dosljedno osuđuje niske kamatne stope, ali je Šelton u novembru 2025. u intervjuu za CNBC tvrdila da bi Fed trebalo brže i dublje da snižava stope – čak i da bi takva snižavanja, paradoksalno, smanjila inflaciju, a ne povećala je. Ova protivrečnost ozbiljno narušava kredibilitet njene monetarne analize.

Kamate na rezerve i monetarni multiplikator

Šelton je takođe protivnik plaćanja kamate na bankarske rezerve i na ugovore o obrnutoj repo kupovini. Njena osnovna primedba je da kamata na rezerve, podsticanjem banaka da drže više rezervi, ograničava kreditiranje javnosti. To je tačno na prvi pogled, ali Hamel upozorava na mnogo ozbiljniju posledicu koju Šelton, čini se, ne uzima u obzir.

Kada je Fed u oktobru 2008. počeo da plaća kamatu na rezerve, banke su povećale odnos rezervi prema depozitima, čime je smanjen monetarni multiplikator. Ukidanje kamate na rezerve dovelo bi do suprotnog efekta: banke bi smanjile rezervne odnose i kreirale dodatni novac. Prema Hamelovim proračunima, uz pretpostavku da udeo gotovine u M2 ostane stabilan na oko 11 odsto, ukupni M2 bi mogao porasti sa sadašnjih 22,1 na čak 40,2 biliona dolara – gotovo duplo, u poređenju sa stanjem iz septembra 2025. Ovaj rizik masivne monetarne ekspanzije Šelton u potpunosti zanemaruje.

Devizni kursevi, manipulacija valutama i carine

Možda najkontroverzniji deo knjige tiče se deviznih kurseva i trgovinske politike. Šelton favorizuje fiksne devizne kurseve i smatra gotovo svako depresiranje strane valute ‘manipulacijom’. Kao lek predlaže uvođenje carina – što Hamel ocenjuje kao ‘pogrešno rešenje za pogrešan problem’.

Ključna slabost ovog pristupa leži u tome što Šelton gotovo u potpunosti zanemaruje razliku između nominalnog i realnog deviznog kursa. Nominalni kurs, ako je fleksibilan, prilagođava se različitim stopama inflacije između zemalja. Promena uslova razmene, međutim, odražava se u realnom deviznom kursu, na koji utiče niz faktora koji nemaju veze s monetarnom politikom – produktivnost, fiskalna pozicija, strane investicije.

Primer Nemačke je ilustrativan: ona je do 2023. imala najveći suficit tekućeg računa na svetu i nalazi se na listi američkog Trezora za praćenje ‘manipulatora valutama’. Ali Nemačka nema sopstvenu valutu – ona je deo evrozone i ne može uticati na nominalni devizni kurs. Ekonomista Skot Samner pokazao je da je Nemačka smanjila realni devizni kurs pre svega zahvaljujući budžetskim suficitima koji su povećali domaću štednju i konkurentnost nemačkih firmi.

Slučaj Kine još je složeniji. Priča o kineskoj manipulaciji valutom nastala je početkom 2000-ih, kada je Kina imala fiksni kurs prema dolaru – a već tada je beležila suficit tekućeg računa. Od 2005, kada je prešla na upravljani varijabilni kurs, juan je postepeno apresirao, a ne depresirao prema dolaru. Kina jeste akumulirala ogromne devizne rezerve – što jeste monetarna politika koja pomaže suficitu – ali to nije isto što i direktna manipulacija nominalnim kursom.

Šelton je svesna Smoot-Hawleyjevog carinskiog zakona iz 1929. i pominje ga u knjizi, ali bez priznavanja ključne uloge carina u produbljivanju Velike depresije. Do 1934. godine, ukupna svetska trgovina pala je za oko 66 odsto. Njena podrška carinama kao odgovoru na depresijaciju valuta stoga zvuči neubedljivo – posebno za osobu koja se deklariše kao pristalica slobodne trgovine i Hajekovih ideja o centralnom planiranju.

Zlatni obveznici – intrigantna ideja, neizvesna budućnost

Na sredini knjige, Šelton nudi konkretan predlog za postepeni povratak zlatnom standardu. Ključni element su takozvane ‘Treasury Trust Bonds’ – državne obveznice koje bi pri dospeću bile isplative ili u dolarima ili u unapred određenoj količini zlata. Ideja se naslanja na predlog Alana Grinspaena iz 1981. o petogodišnjim trezorskim zapisima zamenljivim za zlato, ali Šelton ide korak dalje: obveznice bi imale rokove dospeća od 20, 30 ili 50 godina, ne bi nosile kamatu i bile bi analogija trezorskim hartijama zaštićenim od inflacije (TIPS).

Ovakve obveznice bi štitile investitore od depresijacije dolara i dramatično pokazale koliko je dolar izgubio na vrednosti – potencijalno vršeći pritisak na vladu da manje koristi inflatorno finansiranje. Hamel ovu ideju ocenjuje kao ‘intrigantnu’, ali upozorava da su izgledi za njenu realizaciju, a pogotovo za poštovanje obaveze otkupa u zlatu, veoma mali. Podseća da su SAD već dva puta lako napustile obaveze prema zlatu – za vreme Ruzvelta tokom Velike depresije i pod Niksonom kada je srušen Bretonvudski sistem.

Šeltonina knjiga tako ostaje podeljena slika: snažna u zagovaranju zlatnog standarda i kritici centralnog planiranja u monetarnoj sferi, ali ozbiljno oslabljena pogrešnim razumevanjem mehanizma kamatnih stopa, monetarnog multiplikatora i uzroka trgovinskih neravnoteža. U trenutku kada se debata o ulozi Feda i vrednosti dolara ponovo zagrejava, ove razlike nisu akademska sitnica – one određuju da li predložene politike mogu zaista popraviti sistem ili ga samo dodatno zakomplikovati.